Mр Мирослав Радовановић
У ВЛАСТИТИМ ДУБИНАМА
(О збирци поезије “Под понором” Оље Новаковић,
Издавач аутор, 2013.)
 
          Оља Новаковић у збирци песама “Под понором” сагледава властите реакције на реалност природног и људског света просуђујући о феноменима са становишта својих мерила. Песникиња се стално враћа себи и суочава са дубинама свог бића. Овладавајући унутрашњим просторима лирски субјекат фиксира властити положај унутар свеопштег кретања појава и ствари.Аутентичност зависи од свесног прихватања властитих граница и од истинске повезаности са поретком света. Суштинске егзистенцијалне вредности самоспознајеи интимне саживљености виђене су у светлу реланости људксе природе и њених домета:
 
“Снови сходно сну
сачуваће свеобухватност своју
снагом срца самилост сломити.
 
Сањар сањару спев сазда
само стварност сада сурово сија
себи стријеле срцу сабићу
снагом сна сањара савладана.
 
Сад сенат сметености судбине слави…”
                         (Спознавши себе)
          Повратак властитој природи и истицање унутрашњег живота није изолационизам већ покушај презентирања унутрашњег богатства, али и избацивање у први план личности са свим контрадикторностима и несводљивостима. Човек у “властитом пољу” изграђује етички кодекс, субјетивном пројекцијом допире до дубина аутентичног доживљаја и спонтаности човекових манифестација. Песникиња инсистира на комплексности природе ствари и људској природи насупрот свему, тј, на аутономном постојању ствари и бића и њиховој несводљивости на нешто заједничко. Певајући на необичан и аутентичан начин Оља Новаковић истиче многообразност људског бића која је не сводива на формуле ипонављања. Никакво одређење не исцрпљује суштину бића, она се кроз певање открива као непоновљива специфичност. Збирка песама “Под понором” открива унутрашњу хармонију бића и луцидно самоспознавање:
 
“Ношена немирима, надањима
ненадним, нестајањима,
надам, намјером нахочета,
надмашити немања
намјерно наметнута.
 
Настојим надметањем
надвисити недостојне
наглим нападима
намјерно наступам.”
                         (Неимаров немар)
          Људска слобода је најузвишенија мера и претпоставка коју песникиња апострофира. Најдражи премет разматрања је њен индивидуални свет, али овде се не ради о нарцисоидном егоцентризму већ уверењу песникиње да човек треба да спозна самог себе да би живот био усаглашен сахуманим захтевима бића и његовим интимним хтењима и назорима. Све заправо започиње у човеку, из центра самог бића и обухвата просторе трајања и сведочењау којим мисао често бежи пред аутоматизмом појавног света у простор интиме:
 
“Самоспознајом савладана
сазнајем, снаћи се,
смислом саткана,
сабрати своја сећања
са сувишним смијеховима.
 
Сума сабраног, сигурна сам сасвим,
смијаће се сама.”
                                   (Сумрак)
          Оља Новаковић у збирци песама “Под понором” не процењује појаве и ствари саме по себи, већ са становишта човекових потреба и места које заузимају у границама њеног субјетивног хоризонта. Животни облици преломњени су кроз визуру њене песничке интиме и тако добијају надахнуће, постају део субјективног и занимљивог тек када уђу у круг интересовања и жеља. Субјект је мерило сваког вредносног одређења, а смисао одређења допуњена је не у пасивном прихватању, него у динамичном промишљању и тражењу:
 
“Пред порталом посебности
покушавам постићи потпуност
посебних промишљања,
побиједити подређење, посвећене,
побједнике,
постати понос, показати пркос, покорити,
потом предати пехар поклонику.”
                                   (Потомку)
          Језичка материја у поезији Оље Новаковић доприноси да се реални детаљи из домена чулних представа губе ипрерастају у облике иреалне творевине. Имагинарни свет постаје вербална творевина која се оживљава у песничкој интими. Имагинарна сликовитост,аналогије звуковних и визуелних фигура настају на бази метаморфозе основног тона и прерастања у нешто друго. Појмови су врло често доведени у међусобни однос накнадним асоцијативним везивањем и сугласјем оних суштина које се врлочесто искључују или конфронтирају. Основни тонови знају да се у певању преображавају у нејасна наслућивања, па тако имамо прозрачне лирске композицијес ону страну привида:
 
“Откидох од основе особитост
очврслих односа,
освајам осмехом
остављам оронуле окове отуђености
откинуте.
 
Окупана облацима осјећам
отвореност охолог океана
одлучујем одбити одраз од огледала
одом одрастања одсањана.”
                                   (Океан)
          Песникињине језичке чаролије, које доносе музичке ефекте стиха и слојевиту синтаксу мисли, често беже у сферу иреалне фантастике. Оља Новаковић остварује поезију која одговара поимању ствари изван њихове појавности. Песничка свест везана је искључиво за биће која дочарава интимне кутке свести, визионарске представе стварајући од њих уметнички облик могућег, исказаног и наслућеног:
 
“Подари пјеснику предах
помолиће покорност под поносом,
погледом потражи поља поспаних прилика
праведним потребама прошири путеве.
 
Пред почетак при пању покуцај
Помисли, пожели… побједићеш…”
                         (Пукотина предрасуда)

Hits: 39